Осман Чустовић (Јајце) 0001    Сан уснио Осман Чустовићу, 0002    Сан уснио, огањ и топове; 0003    Па се у сну момак препануо, 0004    У страху се собом разговара: 0005    »Ал’ ја уснух огањ и топове, 0006    Из се збиља негдје земља тресе?« 0007    А кад тамо, проломи се огањ, 0008    Иза огња два топа пукоше. 0009    Кад рибнички пукоше топови, 0010    Осман лети џаму и пенџеру. 0011    Кад погледа низ Лику Рибнику, 0012    Кад ли куће горе сиромашке; 0013    Оне зиду горе до бедема. 0014    Сину зрака до горе Мосаре, 0015    Осман удри руком по кољену, 0016    Нов му мелез пуче на кољену: 0017    »Ајме мени, худа срећо моја! 0018    Куку дајо, Алага Диздару, 0019    Куку мојих седам дајиџића, 0020    Ту ли сте ми браћо преминули; 0021    Куку Злате ране непребоне, 0022    Што си л’јепа муке допанула!« 0023    Па на ноге скочи у одаји; 0024    Па упали св’јећу код пенџера, 0025    Да се Осман спрема у одаји; 0026    Обуко је токали ђечерму, 0027    Под њу Осман заврну рукаве, 0028    Зађе пушке, а палу задио, 0029    А припаса четири силаха. 0030    Са чивије ћорду дохватио, 0031    А на ноге чизме обукао; 0032    А с чивије копље прихватио, 0033    Па полетје у подрум ђогату; 0034    Ћул обали, а седло навали, 0035    Па пригрли на јаслим’ ђогата: 0036    »Мој ђогате, десно крило моје, 0037    Да ти знадеш, што се, ђого, ради, 0038    Што се ради около Рибника, 0039    Око куле Алаге Диздара, 0040    Зажелио не би погинути! 0041    Већ, ђогате, миловање моје, 0042    Немој ноћас наре показати, 0043    Јер чуће ми остарјела мајка, 0044    Па нам не ће бити с миром поћи.« 0045    А била му хуја у ђогата, 0046    Кад би Осман седло навалио, 0047    Цик’ га стаја, копаше ногама. 0048    А док Осман седло навалио, 0049    Цика стаде на јаслим’ ђогата, 0050    Сестра му се Фата пробудила. 0051    Она буди своју милу мајку: 0052    »Устај моја порођена мајко, 0053    Осман спрема на јаслим’ ђогата, 0054    Оде, мати, некуд војевати, 0055    А ни зоре ни од ње хабера, 0056    А Бог не до, море погинути, 0057    А чардаку ватру утрнути!« 0058    А мати му на ноге скочила, 0059    Па сађоше у подрум Осману. 0060    Осман у том ђога направио, 0061    Мати свога Османа запита: 0062    »Куд ћеш, сине, ноћи у поноћи?« 0063    А он њојзи плачан одговори: 0064    »Прођи ме се, порођена мајко, 0065    Камо среће, да сам погинуо, 0066    А да ноћи дочекао н’јесам. 0067    Хајде, мајко, у одају моју, 0068    Па погледај низ Лику Рибнику, 0069    И до куле Алаге Диздара, 0070    Види, мајко, што видјела н’јеси!« 0071    Тад испаде мати у одају, 0072    Па погледа низ Лику Рибнику, 0073    Али горе куће сиромашке. 0074    Кука стара на одаји мајка, 0075    Па у подрум сину допанула. 0076    Те говори сину крај ђогата: 0077    »Мој Османе, у мене једини, 0078    Хајде, сине, хаирли ти било! 0079    Ако, сине, до матере дођеш, 0080    Ја л’ без ране, ја л’ без влашке главе, 0081    Ја л’ без л’јепе маџарске дјевојке, 0082    Тебе имам ја јединог сина, 0083    А и тебе пожелила мајка, 0084    Мој Османе, пр’је данашњег дана! 0085    Чуј, Османе, драго д’јете моје, 0086    Кад сам била у Рибнику б’јелом, 0087    У свог брата, Алаге Диздара, 0088    Па сам пошла за твог родитеља, 0089    За баба ти, Омер Чустаовића, 0090    Н’јесам пошла, драго д’јете моје, 0091    Порад мала нит порад ирада, 0092    Ни порад шта, већ изим јунаштва; 0093    Јер је јунак био на мејдану, 0094    Гдје мач с’јева и пол’јећу главе. 0095    Оба о њем дрмала Котара, 0096    А зборила сехат и Крајина. 0097    Па, Османе, у мене једини! 0098    Кад је тебе породила мајка, 0099    Ја сам рекла, да си мушка глава, 0100    Па те мушким пасом опасала, 0101    И са чистим мл’јеком задојила, 0102    Да те Н’јемци на мачеве д’јеле.« 0103    А кад Осман разумио р’јечи, 0104    Милу мајку у руке пољуби: 0105    »Дај халали, порођена мајко, 0106    Што с’ родила, мучно одхранила; 0107    Ја л’ видјети, ја л’ већ не видјети, 0108    Јер се за час море погинути.« 0109    А стара му халаљује мајка. 0110    Осман ђога изве из подрума, 0111    На ђогату седло поклопи. 0112    Фата изн’је четири пешкира: 0113    »На дер, брате, Осман Чустовићу! 0114    Ак’ те ране, да завијаш ране.« 0115    Осман узе, за појас задјену; 0116    Од чардака отисну ђогата, 0117    Крај Удбине низ равне рудине! 0118    Добар се је ђогат узвјерио, 0119    Јере пуца пушка и топови. 0120    Осман своме говорио ђогу: 0121    »Дура, ђого, оба крила моја, 0122    Не бој с’ гођо рибничких топова 0123    За живота сахибије свога!« 0124    Он се тако с ђогом разговара, 0125    Ал из мрака, ухвати ђогата 0126    С обје стане, за оба кајаса. 0127    Боже драги, што ухвати ђога 0128    Без питања Осман Чустовића? 0129    Ухвати га Глумац Осман-ага, 0130    А и сњиме Грдан Мустаф-ага. 0131    Два с’ ајана јавише Осману: 0132    »Стан’ Османе, платно од Удбине, 0133    Док дан сване и огране сунце, 0134    Па док Лика пође и Личане, 0135    Ми ћемо ти Рибник окајати, 0136    А Осману Злату повратити!« 0137    Осман њима вели са ђогата: 0138    »Пуст’те кајас, дв’је аге цареве. 0139    Остаће вам при кајасу руке, 0140    Јер ј’ у мене самовољна ћорда, 0141    Могла би вас за час порезати, 0142    Порезати, мене не питати.« 0143    Обје аге кајас попустише, 0144    А Чустовић протјера ђогата 0145    До оџака Тала Личанина: 0146    Какав ј’ оџак Тала Личанина: 0147    Четер прута шашом покривена, 0148    У том спава и чува кулаша. 0149    А кад Осман наскакао ђога, 0150    Личком Талу ни мукајет није. 0151    А кад кулаш опази ђогата, 0152    Хрза кулаш Тала Личанин, 0153    Обхрзује ђогат Чустовића. – 0154    Оде Осман до Рибника б’јела, 0155    Те испаде пољу Мршљанову, 0156    Ал престаде огањ и топови, 0157    А Осман се се ђогом разговара: 0158    »Сад куд ћемо, десно крило моје, 0159    Али ћемо бијелу Рибнику, 0160    Али кули Алаге Диздара?« 0161    Не ће Осман граду ни Рибнику, 0162    Већ низ поље управи ђогата, 0163    Мршљаново поље преметнуо. 0164    Кад до куле доскака ђогата, 0165    Усправ кула, око ње авлија, 0166    А св’јетле се, у кули пенџери, 0167    На авлију натјера ђогата. 0168    Кад ускочи зиду на авлију, 0169    Он даиџу са ђогата викну. 0170    Мртва глава говорит не море. 0171    Ујан му се са пенџера јави: 0172    »Заовићу, Осман Чустовићу!« 0173    Кад он ујну чуо на пенџеру, 0174    Заче Осман њојзи говорити: 0175    »Ујно моја, камо дјеца твоја?« – 0176    »Заовићу, Осман Чустовићу, 0177    Гдје ти моја дјеца – код Рибника; 0178    Ето т’ даје, код воде худута, 0179    И код њега три посопца сина, 0180    Ни на једном русе главе нема. 0181    Ево трију мајци у авлији, 0182    Ни на једном русе главе нема. 0183    Ево Маша, с мајком у одаји; 0184    Најмлађега, мајци најдражега, 0185    И на њему седам грдних рана, 0186    Све од мача и малих пушака; 0187    Он се душом д’јели у одаји.« 0188    Ал завија Осман Чустовићу: 0189    »Ујно моја, камо Злата твоја?« 0190    Њему ујна са пенџера каже: 0191    »Заовићу, Осман Чустовићу: 0192    Одведоше Которани Злату, 0193    Мој Османе, под гору Мосору!« 0194    А завија Осман Чустовићу: 0195    »Куку, Злато, ране непребоне! 0196    Ја ћу тебе повратити душо, 0197    Ја л’ ће Осман стати војевати!« 0198    Тад га ујна са пенџера викну: 0199    »Мој Османе, нејди у потјеру, 0200    Јере Власи Которани н’јесу, 0201    Већ Плочани, с њима Оточани, 0202    Ледничани и Црновичани; 0203    Што су дошли на заточ Рибнику.« 0204    Тад јој Осман са ђогата каже: 0205    »Умр’јет има а сјахати нема!« 0206    Опет ујна са пенџера викну: 0207    »Ево т’ Маше у одају зове, 0208    Мој Османе, да се халалите!« 0209    А Осман јој са ђогата каже: 0210    »Умр’јет има а сјахати нема, 0211    Реци Машу, даиџићу моме, 0212    Нек наслони на пенџере главу, 0213    Да се с њиме са ђога халалим.« 0214    Машу чуо, главу наслонио: 0215    Док се Маше с њиме халалио 0216    И јастуком главу саставио, 0217    Теслим своју душу учинио. 0218    А закука љуба Алагина: 0219    »Мој Османе, одјаши с ђогата! 0220    Умр’је Маше, чемерна му мајка!« 0221    Осман ујну са ђогата викну: 0222    »Кукај, ујно, па се разговарај.« 0223    Па од куле отисну ђогата, 0224    Па удари у сокак Рибнику, 0225    А св’јетле се греде и сокаци, 0226    Тер се види по свему Рибнику. 0227    Кад погледа Осман Чустовићу, 0228    По сокацим’ остарјеле мајке, 0229    Гдје ходају, а дјецу преврћу; 0230    Свака свог апо хаљинам’ знаде. 0231    Кад погледа Осман Чустовићу, 0232    Ал све један до другога лежи, 0233    А код сваког пала пребијена, 0234    Код гдјекога по два Котарана. 0235    Видећ Осман, горке проли сузе, 0236    Сузе проли, а рахмет предаде. 0237    Из Рибника истјера ђогата, 0238    А зоре му од истока нема. 0239    До Мрсиница кланца дотјерао, 0240    А зоре му од истока нема, 0241    На Мрсињцу завијаше вуци, 0242    А на гранам’ гракћу гавранови, 0243    А добар се ђогат узвјерио, 0244    Њему Осман вели Чустовићу: 0245    »Дура, ђого, оба крила моја, 0246    Не бој с’ вука, не плаши гаврана, 0247    Мрки вуци наше друштво старо, 0248    Гавранови наши разговори.« 0249    Тако Осман с ђогом разговара 0250    До Брестовца и до Јасеновца, 0251    А зоре му од истока нема. 0252    Бога моли Осман Чустовићу: 0253    »Боже, зоре подај од истока, 0254    Да ја видим, куд ме ђогат носи.« 0255    Бог му даде, зора ошинула. 0256    А кад зора шину од истока, 0257    Шеврљуге небу полетјеше, 0258    Црни брљци пршћу по трњацим’, 0259    Запјеваше птице по уранцим’. 0260    Запјевао Осман Чустовићу 0261    У свем јаду, у седлу ђогату. 0262    А што пјева Осман на ђогату: 0263    »Вије гн’јездо сив зелен соколе 0264    На равноме на пољу Мршљану, 0265    Вије гњездо двадесет година, 0266    Док савио седам соколова, 0267    Међу њима утву птицу б’јелу, 0268    Златних крила, воља позлаћана. 0269    Бог убио три орла крсташа, 0270    И за њима јато гавранова: 0271    Допадоше са горе Мосоре, 0272    Соколово гн’јездо развалише; 0273    Прозобаше седам соколов, 0274    Ујагмише утву птицу б’јелу, 0275    Однесође под гору Мосору. 0276    Ал ако ће, нека птицу носе, 0277    Нек је носе, така је Крајина. 0278    Ак’ се јат скупи соколова, 0279    Биће пера и од гавранова, 0280    Ни орловим’ добра бити не ће.« 0281    Осман мисли, да нико не чује 0282    Ал то Влашчић слуша караула 0283    Јер он стражу чува карауле 0284    Од Личана и од Мустај-бега. 0285    А кад Влашћић чуо, караула, 0286    Од јелића повика Турчина: 0287    »О Турчине, у седлу ђогату! 0288    Поштена ти твоја була била, 0289    Која те је таког избацила, 0290    О Турчине, из трбуха свога, 0291    Баш је рекла, да си мушка глава, 0292    Па те мушким пасом опасала, 0293    И са чистим мл’јеком задојила, 0294    Па на таког ђога узметнула, 0295    Па паметна у св’јет опремила, 0296    Кад ти наске ноћас разговори. 0297    Смели нам се наши калаузи, 0298    Баш не знаду, куд ће окрећати.« 0299    Онда Осман устави ђогата, 0300    Па он Влашче са ђогата викну: 0301    »О Влашћићу индић карауло, 0302    Смртне т’ чаше, ноћне брашњенице, 0303    Тако здраво дошо домовини, 0304    Дао мено главно дуговање, 0305    Баш за главу пет стотин’ цекина, - 0306    Право мени и правично кажи: 0307    Ко је вашој војсци калаузе? 0308    Ко ли вам је војсци поглаваром, 0309    Ко л’ одведе Злату Алагину, 0310    Ко ли главу носи Алагину?« 0311    Њему вели Влашчић-караула: 0312    »Хоћу право, тако био здраво, 0313    Тако здраво дошо домовини, - 0314    Не донио т’ главно дуговање 0315    Баш за главу пет стотин’ цекина, 0316    Вен ја твоју одрезао главу, 0317    Па је снио Бечу леденоме, 0318    Поклонио Бечанин-ћесару, 0319    Узо за њу од злата медаљу.« – 0320    Османкрај њег протјера ђогата, 0321    Док испаде на поље Брестово, 0322    Зора била, па се расванула. 0323    Кад погледа Осман Чустовићу, 0324    Кад погледа под гору Мосору, 0325    Кад ли глава Пилип обрстара, 0326    Уствио под Мосору војску; - 0327    Тамам војске дванаест хиљада. 0328    Метн’о глиде, метноуо параде, 0329    Пљен дотјеро, а робље довео, 0330    Па он пије под Мосором пиће. 0331    Осман главом наскака ђогата 0332    Насред поља, до воде бунара, 0333    Ђога сјаха, а копље удари, 0334    А за копље привеза ђогата, 0335    Авдест узе, па сабаха клања. 0336    Све га Пилип гледа обрстару, 0337    А и војске дванаест хиљада. 0338    А кад Осман сабах саклањао, 0339    Он узјаха на седло ђогату, 0340    Па логору притјера ђогата, 0341    Како море с њима диванити, 0342    Онда Осман из свег грла викну, 0343    Има Марка викну, Мандушића, 0344    Који води Злату Алагину, 0345    Па га викну: »Чуј сердару Марко, _ 0346    Сваком Марко на поштењу хвала, 0347    Ал не хвала Марку Мандушићу. 0348    Дај ми Марко поврати Златију! 0349    Ако Злате повратити не ћеш, 0350    Јаши вранца, ходи до мејдана, 0351    Да се, Марко, данас огледамо, 0352    Гдје ти Пилип гледа, обрстару, 0353    А и војске дванаест хиљада, 0354    Гдјено ћемо мејдан подјелити. 0355    Злаш ли, Марко, жалосна ти мајка, 0356    Да смо оба на крају једноме. 0357    Мен’ је ’вако јутро освануло, 0358    Море теби горе осванути; 0359    Море тебиТурчин требовати, 0360    У твом в’јеку, у мучноме житку.« 0361    А кад Марко разумио р’јечи, 0362    Жао дати, а мучно не дати. 0363    Свој ујаку полетио руци; 0364    Свом ујаку, Вуку Брињанину. 0365    »Мој ујаче, Вуче Брињанине! 0366    Иште Злату, ил да мејдан д’јелим 0367    Силно Туре, са б’јесна ђогата. 0368    Ал је боље Злату повратити, 0369    Ал Турчину стати на мејдану?« 0370    Тад му ујак заче говорити: 0371    »Мој сестрићу, Марко Мандушићу! 0372    Ако ли ћеш мене послушати, 0373    Дај ти врати Турчину дјевојку 0374    Без жалости и голема јада, 0375    Јер на оно Туре гледајући, 0376    Онај Турчин накан погинути, 0377    Ја л’ ће дати са рамена галву, 0378    Па ћеш сићи Бечу леденоме, 0379    Поклонит је Бечанин-ћесару, 0380    Узет за њу од злата медаљу, 0381    Ја л’ ћ’ он твоју одрезати галву, 0382    Главом срести ликог Мустај-бега, 0383    Узет за њу од злата челенку. 0384    А на њега, Марко, гледајући, 0385    Прије ’ш својом срести Мустај-бега, 0386    Нег’ његову одрезати главу.« - 0387    Пође Марко,да поврати Злату, 0388    Па у ходу Злати говорио: 0389    »Л’јепа Злато Алаге Диздара! 0390    Кажи право, тако била здраво, 0391    Кој’ је Турчин на коњу ђогату, 0392    Али ти је братац по рођењу, 0393    Али ти је, Злате, ашик-баша.« 0394    А плачно му Злата говорила: 0395    »Душманине, Марко Мандушићу! 0396    Имала сам седам миле браће, 0397    И осмога родитеља свога, 0398    Ви их ноћас руком погубисте. 0399    А кад бијах у свог родитеља, 0400    Бојазна сам према браћи била, 0401    А стидљива према своме бабу; 0402    Не имадох ашик-баше свога; 0403    Вен ми ј’ тетић, Осман Чустовићу.« 0404    Онда Марко уставио Злату, 0405    Па Османа грлом повикао: 0406    »Ти с’, ђаволе, Осман Чустовићу, 0407    Под Мосору дотјеро ђогата, 0408    Да ти вратим од хатора Злату; 0409    Не дам Злате, а на мејдан хоћу. 0410    Знаш, Турчине, Осман Чустовићу, 0411    Нас је било осмерица браће, 0412    Све од Манде, а од једне маје; 0413    Два си наша брата погубио 0414    На Котару са коња ђогата, 0415    Још нам ране ни зарасле н’јесу, 0416    Па си опет дотјеро ђогата, 0417    Да ти вратим од хатора Злату. 0418    Злате не дам, а на мејдан хоћу, 0419    Док нас браће шестерица тече, 0420    Ти, Османе, из мејдана не ћеш; 0421    Је л’ ћеш затрт племе Мандушића.« 0422    Па Никола брата повикао: 0423    »Држ’ ти, брате,Туркињу дјевојку, 0424    Да Тручину станем на мејдану.« 0425    Нико дође и прхвати Злату, 0426    А мој Марко узјаха на вранца, 0427    Па повади обје пушке мале, 0428    Прам њем Марко поскака гаврана, 0429    Прам њем Осман управио ђогата, 0430    Обојица ате натјераше, 0431    Те из малих пушак’ опалише. 0432    А четири пушке отргоше. 0433    На њем Марко дв’је ране начини, 0434    Већ што мртав паде са гаврана, 0435    Никад глави ни мукајет није. 0436    Вен Николу Мандушића викну: 0437    »Дај Златију, ја л’ на мејдан ходи.« 0438    А Никола Божа повикао: 0439    »Држ ти, Божо, прихвати дјевојку!« 0440    Божо дође, те прихвати Злату, 0441    А Никола поскака дората, 0442    Па за пушке оба прихватише, 0443    Те на близу коње дотјераше, 0444    Обојица пушке опалише; 0445    На њем’ рану Никола начини, 0446    Већ што паде са коња дората, 0447    Никад глави ни мукајет није. 0448    Већ он Божа Мандушића виче: 0449    »Брже Злату, ја л’ на мејдан ходи.« 0450    Божо брата повика Дамјана: 0451    »Држ ти брате Туркињу дјевојку. 0452    Да Турчину станем на бранику.« 0453    Дамјан дође, те прихвати Злату, 0454    За тим Божо узјаха чилаша; - 0455    Гдје с’ сретоше, ту се преметнуше, 0456    Ни Османа Божо не проврже, 0457    На Осману рану начинио, 0458    Већ што Божо паде са чилаша, 0459    Никад глави ни мукајет није. 0460    Већ он викну Дамјан Мандушића: 0461    »Повед’ Злату, ја л’ на мејдан ходи!« 0462    Дамјан брата повика Антуна: 0463    »Држ’ ти, брате, Туркину дјевојку, 0464    Да Турчину станем на бранику.« 0465    Антун дође, те прихвати Злату, 0466    Тада Дамјан истјера путаља; - 0467    Гдје с’ сретоше ту се преметнуше, 0468    На Осману рану начинио, 0469    Већ што паде са коња путаља, 0470    Никад глави ни мукајет није. 0471    Већ он Анту грлом повикнуо: 0472    »Повед Злату, ја л’ на мејдан ходи!« 0473    Антун брата повика Тодора: 0474    »Држ’ ти, брате Туркињу дјевојку, 0475    Да Турчину станем на бранику.« 0476    Тодор дође, те прихвати Злату, 0477    Гдје с’ сретоше, ту се преметнуше, 0478    Ни Антун га пробост’ не могаше, 0479    Он је на њем рану начинио, 0480    Већ што мртав паде са коњица. 0481    Сад повика Тодор-Мандушића: 0482    »Повед’ Злату, а понеси главу, 0483    Понес’ главу Алаге Диздра, 0484    Да је видим на пољу Брестовцу!« 0485    А кад Тодор разумио р’јечи, 0486    Тодор брата рођенога нема, 0487    Већ он викну својега сестрића, 0488    Свог сестрића, Марка Валдушића: 0489    »Држ’ ти, брате, Туркињу дјевојку, 0490    Да Турчину станем на бранику, 0491    Нек затаре племе Мандушића.« 0492    Марко дође, те попаде Злату, 0493    Тодор узја’ љуту бедевију, 0494    Те он мале пушке повадио, 0495    А поскака бедевију љуту, 0496    Осман њему прави ђогата. 0497    Гдје с’ сретоше, оба опалише, 0498    Мале четер’ пушке отргоше. 0499    Ни Тодор га проврћ не могаше, 0500    Нећ на њему рану начинио, 0501    Већ што мртав паде са кобиле, 0502    Никад глави нимукајет није. 0503    Већ он Марка викну Владушића: 0504    »Што се примаш Злате под Мосором, 0505    Брже Злату, ја л’ на мејдан ходи.« 0506    А кад Марко р’јечи разумо, 0507    Полетио милом дједу своме, 0508    »О мој дједе, Вуче Брињанине, 0509    И мен’ Туре виче до мејдана, 0510    Ал је боље повратити Злату, 0511    Ја л’ Турчину стати на бранику?« 0512    Тад је њему Вуче говорио: 0513    »Мој унуче, Марко Владушићу! 0514    Да су мене питали сестрићи, 0515    Сви би они на ногама били. 0516    Вас не може Турчину дотећи.« 0517    Прође Марко, да поврати Злату 0518    Њега викну Водогазовићу: 0519    »Чуј сердару, Марко Владушићу! 0520    Зар ћеш вратити такову дјевојку? 0521    Ак’ му не см’јеш на мејдан изаћи, 0522    А ти викни Осман-Чустовића: 0523    » »Не дам Злате, а на мејдан не ћу!«« 0524    Нек учини, шта ће учинити, 0525    У нас војске дванаест хиљада.« 0526    Освјести га Водогазовићу, 0527    Те ти Марко оставио Злату, 0528    Па повика Осман-Чустовићу: 0529    »Не дам Злате, а на мејдан не ћу, 0530    Сад учини, шта ћеш учинити!« 0531    Осман њега са ђогата викну: 0532    »Чуј, сердару, Марко Владушићу, 0533    Само ми се по логору јављај 0534    Паш’ видјети, не ћу л’ ударити; 0535    Тебе, Марко, тамо потражити!« 0536    Тад извади четери пешкира, 0537    Њима Осман ране завијао, 0538    Па ђогату паде по стремену, 0539    Тер он Марка са ђогата виче, 0540    И на логор натјера ђогата. 0541    Сва га бутун дочекала војска, 0542    Те на њега огањ оборише. 0543    Кад Бог не да, ни еџела нема – 0544    Куд год Осман по логору трче, 0545    Свеђер Марка са ђогата виче, 0546    Ал од Марка хабера му нема. 0547    Већ он три пут логор пром’јеашо. 0548    Из логора истјера ђогата, 0549    Још три ране на себи донесе, 0550    То ј’ на њему десет грдних рана. 0551    Из логора ђога истјерао, 0552    Тер га сјаха код воде бунара, 0553    Ђога вода, зелен-траву боја, 0554    Па се с’ својим ђогом разговара: 0555    »Мој ђогате, големе неправде! 0556    Нас двојица, а дван’ест хиљада, 0557    Црна гора исјеч’ се не море, 0558    Ни ја, ни ти, брате, Которана!« 0559    Так ’ се Осман с’ ђогом разговара, 0560    Кад ли Злата из логора викну: 0561    »Мој тетићу, Осман Чустовићу! 0562    Да ме, брате, видиш у логору, 0563    У сердара, Марка Владушића, 0564    Зажалио не би погинути!« 0565    Кад чу р’јечи Осман Чустовићу, 0566    Сузе проли, а Бога спомену: 0567    »Боже драги, на свему ти хвала, 0568    Да ми од теб’ хуџет данас сађе, 0569    Да оставим овдје Котаране, 0570    Па да иђем на Удбину равну, 0571    Па да на њој чекам кијамета. 0572    Кад удрим, ма и погинуо 0573    Волим данас на њих ударити, 0574    Па погинут’, бег’ ил их се проћи, 0575    Нег’ ли ићи на Удбину равну 0576    И на њојузи чекат’ кијамета.« 0577    Па ђогату забаци кајасе, 0578    Тер полетје, да узјаше ђога. 0579    Ал се ђого узјахат не даде, 0580    Јер ђогату ватра додијала. 0581    Њега моли Осман Чустовићу: 0582    »Дура, ђого, десно крило моје, 0583    Де понеси сахибију свога 0584    До логора Пилип-обрстара!« 0585    Њему хасне од молитве нема. 0586    Ал допаде дван’ест Рибничана, 0587    Све њихово потамњело т’јело, 0588    А олово одн’јело од’јело, 0589    Гоњајућ се с Власим по Рибнику. 0590    Кад видјеше Осман-Чустовића, 0591    И на њему десет грдних рана, 0592    Једни њему отеше ђогата, 0593    На траву га други посадише. 0594    »Стан’ Османе, жалостна ти мајка! 0595    Видиш болан, да си погинуо! 0596    Причекај де бега и Личане, 0597    Ето бега, а ето Личана, 0598    Који ћемо Рибник окајати, 0599    Дилбер Злату теби повратити.« 0600    А Осман их моли и заклиње: 0601    »Дигните ме на коња ђогата!« 0602    Ал не даду браћа Рибничани. 0603    До Мрсињца Осман погледао, 0604    Из Мрсињца магла испанула, 0605    А из магле коњик излетио 0606    На дорату, један на ђогату. 0607    Мили Боже! Ко л’ јаше дората, 0608    Ко ли јаше низ поље ђогата? 0609    На дорату Плочанин Алага, 0610    На ђогату Влахинић Алија 0611    Под барјаком Плочанин-Алаге, 0612    Па за њима двјеста коњаника, 0613    Тер падоше до воде бунара. 0614    Плочанине вели Чустовићу: 0615    »Побратиме, Осман Чустовићу, 0616    Хаирли ти десет рана било!« 0617    Њему Осман вели Чустовићу: 0618    »Хаирли су, Плочанин Алага, 0619    Хаирли су, јер на теби н’јесу.« 0620    Тако с’ један с другим преговара. 0621    Опет Осман гледа до Мрсињца, 0622    До Мрсињца магловитог кланца. 0623    Кад из кланца магла испанула 0624    А из магле коњик излетио, 0625    На дорату, ко на горјанику 0626    А зелен га бајрак поклопио.- 0627    То је глава Мушић-бајрактара, 0628    Мушић Мехо испод Турјанскога, 0629    И шездезет дјеце Турјанчана. 0630    Сад да видиш Мушић-бајрактара, 0631    У Мушића успињања нема. 0632    Мушић не ће Осман Чустовићу, 0633    Нег’ на логор Пилип-обрстара, 0634    И са њиме ше’сет Турјанчана. 0635    А кад Мушић на логор удари, 0636    Добро га је војска дочекала. 0637    И на њега огањ оборила. 0638    Куд год Мушић на дорату трче, 0639    За њим дјеца иду Турјанчани. 0640    Три пут Мехо логор пром’јешао, 0641    Из логора док истјера дора, 0642    Четир Мушић ране прибавио. 0643    Од његових ше’сет Турјанчана 0644    Само два’ест ате истјерало, 0645    Четрдесет логом изгинуло. 0646    До бунара Мушић дојахао; 0647    Ту га викну Плочанин Алага: 0648    »Мушић Мехо, будаласта главо, 0649    Јер упути дјецу Турјанчане 0650    Без питања личког Мустај-бега.« 0651    Њему вели Мушић бајрактаре: 0652    »Не будали, Плочанин Алага, 0653    Није ми их мати породила, 0654    Да их Мушић жали бајрактару. 0655    А да их је мати породила, 0656    Ни тада их зажалио не бих, 0657    Кад ја своје пожалио не бих, 0658    Ни њихових сажалити не ћу.« 0659    Па он сјаха свог коња дората, 0660    Те га вода крај воде бунара. 0661    Опет Осман гледа до Мрсињца, 0662    До Мрсињца магловитог кланца, 0663    А сиња се магла подигнула, 0664    А из магле ждралан испануо, 0665    И на њему Врховац Алага, 0666    А за њиме двјеста коњаника. 0667    Па он сјаха, чека Мустај-бега, 0668    Јер је Лика диго Рада малог, 0669    Диго Рада на коња гаврана, 0670    Тер је малом Раду говорио: 0671    »Лети, Раде, на поље Брестово, 0672    Паћеш селам свакоме Тручину, 0673    Нека чека бега код бунара, 0674    Нек без мене к логору не иду.« 0675    Опет гледа Осман до Мрсињца, 0676    До Мрсињца магловитог кланца, 0677    А из магле коњик испануо, 0678    Од Госпића Куртагић Алага, 0679    Триста за њим падоше коњика. 0680    Опет гледа Осман до Мрсињца, 0681    До Мрсинца магловитг кланца, 0682    А из магле коњик испануо, 0683    Од Радуча Кумалић Мујага, 0684    Триста за њим падоше коњика. 0685    Опет гледа Осман до Мрсињца, 0686    До Мрсињца магловитог кланца, 0687    А из магле коњик излетио, 0688    На њем глава Боснић-Мехмед-аге; 0689    Пореди му Зелковић Алага, 0690    И за њима шест стотин’ коњика, 0691    И ти полу Брестову падоше. 0692    Опет гледа Осман до Мрсињца, 0693    До Мрсинца магловитог кланца, 0694    А из магле коњик испануо, 0695    На њем глава Бунићанин-Муја 0696    Пореди му Јелачковић Мујо, 0697    Па за њима триста коњаника – 0698    И ти полу у Брестову падоше. 0699    Опет гледа Осман до Мрсињца, 0700    До Мрсинца магловитог кланца, 0701    А из магле коњик испануо, 0702    На њем’ глава Вранић-Али-бега 0703    И за њима триста коњаника. 0704    Опет гледа Осман до Мрсињца, 0705    До Мрсинца магловитг кланца, 0706    А из магле коњик излетио, 0707    На ђогату, један на дорату, 0708    Од Грачаца Хасан Челебићу, 0709    Пореди му Ахмед Башагићу, 0710    И за њима двјеста коњаника, 0711    И ти пољу Брестову падоше. 0712    Опет гледа Осман до Мрсињца, 0713    До Мрсинца магловитг кланца, 0714    А из магле коњик излетио, 0715    На њем глава личког мустај-бега, 0716    Који јаше на коњу голубу. 0717    Уз њега је седам бајрактара. 0718    Па бегових тридесет делија, 0719    Дван’ест ата води поводника, 0720    А уз њега шест стотин нефера. 0721    За њим иде серхат и Крајина 0722    Па уз њега дабулхана туче, 0723    Ко уз какву учтугли-везира. 0724    Сад Мустај-бег сабљу извадио, 0725    Па он дјецу зашти, бајрактаре. 0726    Њега Ђулић са ђогата виче: 0727    »Пуст’ их, Лика, дирек од Удбине, 0728    Јер ће Турци муњу уграбити.« 0729    А Мустај-бег вели бајрактару: 0730    »Јаваш, јаваш, Ђулић бајрактару! 0731    Како ја знам Пилип обрстара, 0732    Биће дост га бегу удбињскому, 0733    И теб’ бајро и коњу ђогату.« 0734    Тад повикну Диздаревић Мехо: 0735    »Мустај-беже, дирек од Удбине, 0736    Што се плашиш Пилип обрстара? 0737    У њег војске дванаест хиљада, 0738    А у тебе до осам хиљада. 0739    Бог убио сваког личанина, 0740    Кој’ е боји два Котаранина!« 0741    Па повикну Мехо на дорату; 0742    Скокну дорат Диздаревић-Меха, 0743    У пореди Ђулић на ђогату, 0744    За њим глава Врцић бајрактара, 0745    А Мустај-бег сабљу подигнуо, 0746    Те он њима са голуба викну: 0747    »Алах јањци, о Јурјеву данци 0748    На логору Пилип обрстара! 0749    Не бојете се ниједног сердара, 0750    За живота личког Мустај-бега!« 0751    Црне земље стаде тутњавина, 0752    А Мосоре горе гудљавина, 0753    Запуцаше ките на барјацим’, 0754    А једнако понесоше Турци, 0755    Ко ће најпре глиду растргнути, 0756    И на логор ате натјерати. 0757    Међер сина материна нема 0758    При Турчину, Осман-Чустовићу. 0759    Дигоше га дјеца на ђогата, 0760    А он рањен глиду растргнуо 0761    На се ватру први прихватио. 0762    За њиме је лички бајрактару, 0763    А за овим сви бутун Личани, 0764    Па за њима на голубу Лика. 0765    Бег удари, а Пилип дочека. 0766    Драги боже, кршна ли састанка! 0767    Ко да Мосор у времење оде, 0768    Од ударца бега удбињскога, 0769    А дочека Пилип-обрстара. 0770    Два три пут се одњем преметнуше. 0771    Кад се пушка набијати нема, 0772    Тад за голе сабље прихватише; 0773    Сабља с’јев, а крв се прољева, 0774    Глава фрца, а отпадају руке. 0775    Неко виче: јао мени, мајко! 0776    Неко виче: и мајо и ћајо! 0777    А Влах виче: јао мени, Лука, 0778    Отпаде ми из рамена рука; 0779    По несрећи може за час глава! 0780    Тешко јече јадни рањеници, 0781    Они јече, а ати их гњече 0782    Турци вичу Татар и Алију, 0783    А Каури Језус и Марију, 0784    Али ће им на жалост Марија, 0785    Гдје долази Татар и Алија. 0786    Сиња их је магла притиснула, 0787    Није магла из горе Мосоре, 0788    Већ од праха бега удбињскога 0789    И сердара Пилип-обрстара. 0790    Ни брат брата познат немогаше, 0791    А камо ли Турчин Каруина, 0792    Таква их је магла притиснула. 0793    Сад да видиш Осман-Чустовића, 0794    Сме га магла, ране освојише, 0795    У разбоју ђога оставио. 0796    Диже руке, па се Богу моли: 0797    »Боже, вјетра подај са Мрсињца, 0798    Да растјера маглу по Брестовцу, 0799    По Брестовцу и по Јасеновцу, 0800    Да ја видим, чија војска бјежи, 0801    И на ком је разбој остануо, 0802    Не бројећи, ко је погинуо!« 0803    Бог му даде, вјетар удаио, 0804    Те подиже маглу се Брестовца, 0805    Подиже је на врх, на планине. 0806    Кад погледа Осман Чустовићу, 0807    Котарани бјеже под Мосору, 0808    А Мустај-бег са голуба виче: 0809    »Алах јањци, о Јурјеву данци, 0810    Котарани бјеже под Мосору!« 0811    А Личанин Личанина виче: 0812    »Тјерај, брате, ено Мустај-бега!« 0813    Испратите их до планине Турци. 0814    Кад погледа Осман Чустовићу, 0815    Големо је чудо угледао: 0816    Види боја, а види ударца, 0817    Ни свак здраво, ни свак погинуо. 0818    А кад Осман с’ ђогата погледа, 0819    Големо је чудо опазио, 0820    Јер он Марка видје Мандушића, 0821    Жива глава Владушић-сердара, 0822    И он бјежи на коњу гаврану, 0823    А за њиме Злата на гаврану, 0824    Управио до горе Мосоре, 0825    За њим никог потјерника нема, 0826    Вен сам бјежи и Златију носи, 0827    Кад га Осман са ђога угледао, 0828    С ђогатом се’вако разговара: 0829    »Мој ђогате, десно крило моје, 0830    Видиш Мрка и коња гаврана, 0831    Гдје однесе под планину злату?« 0832    Па ђогату своме говорио: 0833    »Мореш, ђого, утувити вр’јеме, 0834    Кад на Лици преврже година, 0835    Ока зоби маџарија била, 0836    Ја сам ти је вав’јек узимао, 0837    А натицо јутром и вечером. 0838    Ђого, брате, рад данашњег дана, 0839    Сад попамти сахибији своме!« 0840    Па ђогату попусти кајасе. 0841    А кад ђогат земљу заграбио, 0842    Куне с’ Осман на коњу ђогату, 0843    Ко да га је с места потјерао, 0844    Тако трка под гору Мосору. 0845    Када Марко угледа Османа, 0846    Марко видје, утицања нема, 0847    Под планину вранца дотјерао, 0848    Не см’је Марко јахат уз планину, 0849    Већ он сјаха свога коња вранца, 0850    Пусти њега у планини сама, 0851    Па он пјешке уз брдо побјеже, 0852    И са собом поведе Златију 0853    Кроз јелиће и студене ст’јене, 0854    Куда ђогат трчати не могаше. – 0855    Осман стиже к планини Мосори, 0856    Па он сјаха са коња ђогата, 0857    Копље своје у земљу задио, 0858    Па је за њег’ ђогата привезо, 0859    Чизме скиде, па отпаса ћорду, 0860    Па обоје код ђогата баци, 0861    Јер то Осман носит не могаше, 0862    Јербо су га ране савладале, 0863    Па бос за њим у планину скаче, 0864    Тер он Марка Владушића викну: 0865    »Врат се, Марко, откини ми главу 0866    Са рамена Осман-Чустовића, 0867    Па ти носи без кахра Златију! 0868    Јер ти вјеру и Бога задајем, 0869    Ако моја буде жива глава, 0870    Да одселиш у шкољеве мору, 0871    Теби дора у шкољевим’ нема!« 0872    Марко иде, ни мукајет није. 0873    Изађоше на пољану равну, 0874    А пољана дуга и шриока, 0875    Два би с’ на њој пјешца разабрала. 0876    Паде Осман на пољану равну, 0877    Под пољане Марко прелетио. 0878    Осман видије, да стизања нема, 0879    Па он Марка на пољани викну: 0880    »Чуј, сердару, Марко Владушићу! 0881    Ак’ се бројиш да си мушка глава, 0882    Поврат’ дер се, да се огледамо, 0883    Што се бојиш рањена Турчина? 0884    Да ниј’ рана, жалосна ти мајка, 0885    Би ли од њег врата уломио?!« 0886    Кад то чуо Марко Владушићу, 0887    Застидје се, водећи Златију, 0888    Устави је, па за јелу свеза, 0889    А витицу за јелову грану, 0890    Па се њему врати низ пољану, 0891    Те за мале пушке прихватио, 0892    Њему Осман иде низ пољану. 0893    Гдје с’ тукоше, пушке одапеше, 0894    Па све четер’ пушке оватрише. 0895    Пушке момци о траву бацише, 0896    А за голе пале прихватише. 0897    Док замахну један на другога, 0898    Ал не схвати један по другоме, 0899    Веће пала по мачу удари, 0900    Обадв’је их момци преломише, 0901    Па у траву бацише балчаке, 0902    За јунчак с’ плећа ухватише 0903    Да т’ је било сада погледати! 0904    Јаки Марко, рањен Чустовићу. 0905    Десет рана Марко повр’јеђује, 0906    Све га Марко носа по пољани, 0907    Гледа с њиме гдје ће ударити. 0908    Тешка мука Осману додија, 0909    Нити чује, нит’ очима види. – 0910    Без еџела умирања нема. 0911    Види бахта Осман Чустовића, 0912    Јер га ј’ љута змија укобила, 0913    Јер видио Тале Личанине, 0914    Кад је Осман свог сјахао ђога, 0915    Тер пјешице потјерао Марка. 0916    Тале свезо кулаша код ђога, 0917    Па за њима у планину пође. 0918    Истом Тале до пољане дође, 0919    Зграбила га обадва јунака. 0920    Ниј’ видио Осман Чустовићу, 0921    Гдје му Тале из планину иде, 0922    Већ га спази Марко Владушићу, 0923    Носајући пољем Чустовића; 0924    Кад се нешто кроз камење вуче, 0925    На њему је од вука хаљина, 0926    А на глави капа од јазавца, 0927    Лисотину напред окренуо, 0928    Носа наџак седам ока тежак, 0929    Ста га звека од ст’јене до ст’јене. 0930    Кад ли Марко Тала угледао, 0931    Умр’је срце, ноге подрхташе, 0932    Паде Марко, а врх њега Осмо. 0933    Мисли Осмо, жалосна му мајка, 0934    Мисли Осман, да га обалио, 0935    Па се лати ножа коричњака, 0936    Да закоње на пољани Марка. 0937    Ал ста вика Тала Личанин: 0938    »Мој Османе, то јуначка није, 0939    Клати Марка ножем коричњаком. 0940    Причекај дер Тала Личанина, 0941    Тале ће се с њиме кумовати; 0942    С ким годер се Тале кумовао, 0943    Никад кумства преболио није.« 0944    Ал заплака Осман Чустовићу: 0945    »К мени, побро, Тале Личанине!« 0946    Дође Тале, па прихвати Марка, 0947    Па га свеза на пољани равној. 0948    Тада Осман Талу говорио: 0949    »Чуј дер Тале, одр’јеши ми Злату, 0950    Ја не могу до јелића доћи, 0951    Јер ми Марко ране повр’једио.« 0952    А кад Тале до јелића дође, 0953    И с јелића одр’јешио Злату, 0954    Трчи Злате, Чустовића виче: 0955    »Куку, брате, Осман Чустовићу, 0956    Мореш ли ми ране пребољети?« 0957    Па се њему око врата вија. 0958    Њојзи Осман вели Чустовићу: 0959    »Не плач’, Злато, бољеће те глава, 0960    Ја не жалим земљу населити, 0961    Кад сам тебе, душо, повратио.« 0962    Онда Талу Осман говорио: 0963    »Зраво Тале, Богом побратиме! 0964    Дедер сађи, па изведи ђога, 0965    Ја не могу низ планину саћи, 0966    Јер ми ј’ Марко ране повр’једио.« 0967    Тад ће Тале Осман Чустовићу: 0968    »Не ћу, побро, рад коња ђогата, 0969    Ето теби Марка Владушића, 0970    Он ће снијет’ Осман Чустовића.« 0971    Тале Осма на Марка подиже, 0972    Марко Осма до ђогата снесе. 0973    Па када су до ђогата сашли, 0974    Тад је Тале ате одр’јешио, 0975    Свог кулаша и Осмова ђога, 0976    Злату диже на коња ђогата; 0977    Тале узја свог вјерног кулаша 0978    Те потјера Марка Владушића, 0979    Који носа Осман Чустовића. 0980    Тако га је снио до разбоја, 0981    До разбоја и до Мустај-бега. 0982    Кад су они до разбоја дошли, 0983    Око њих се Турци искупише. 0984    Помоли се Осман Чустовићу, 0985    А за њиме Тале Личанине. 0986    А за њиме Златија дјевојка. 0987    Кад их видје у разбоју Лика, 0988    Мустај-беже Удбињане викну: 0989    »Удбињани, драга браћо моја! 0990    Ето нама Осман Чустовића. 0991    А за њиме Тале на кулашу, 0992    За њим Злате на коњу ђогату!« 0993    Кад дођоше бегу удбињскоме, 0994    Грли Лика Осман Чустовића: 0995    »Мо’ш, Османе, ране пребољети?« 0996    Осман рече: »Не старај се, Лика! 0997    Кад сам, беже, повратио Злату, 0998    Мен’ је лако ране пребољети.« 0999    Тада Лика на пољу Брестовцу 1000    Разд’јелио Турке и Кауре. 1001    Види боја, а види ударца, 1002    Док је беже Рибник осветио, 1003    Рибничане, што су погорјели. 1004    Лика даде три стотин’ шехита, 1005    А пет стотин’ стече рањеника. 1006    Лика нађе по два Котарана, 1007    За једнога свога Личанина, 1008    Па пл’јен врати, а робље прихвати. 1009    А шехите своје покопаше, 1010    Покопаше, гдје и погинуше. 1011    Рањеницим нађоше носила, 1012    На два коња, на копља четери, 1013    Те подиже Лика рањенике. 1014    Викну глава Тале Личанина: 1015    »Давор куме, Владушић сердару, 1016    Овдје ј’ теби остат на Брестовцу!« 1017    И туде га Тале погубио, 1018    Оста Марко, чувајућ’ шехита. 1019    Кад се Лика Рибника хватио, 1020    У Рибнику уставио војску, 1021    Нигје куће у Рибнику нема, 1022    Све су куће бутун попаљене. 1023    Кука ујна, а сузе прољева: 1024    »Мучи, ујно, бољеће те галва, 1025    Ето Злате, миловање моје!« 1026    Из’во ујну, извео и Злату, 1027    Тер закључа на капији врата, 1028    А запр’јечи авлију од куле, 1029    Он их од’во на град, на Удбину. 1030    Кад је дошо до чардака свога, 1031    Дов’о ујну, а за њоме Злату, 1032    Кад ли Осман рањен у одаји, 1033    Себи логу прави у чардаку, 1034    Па је себи бербера дозиво, 1035    Л’јечио га дван’ест недјељица. 1036    А када се Осман изл’јечио, 1037    Злата га је руком пригрлила, 1038    Па му рече Златија дјевојка: 1039    »Ој Османе, миловање моје! 1040    Злате брата ни братића нема, 1041    Него тебе, јединог тетића, 1042    Хајд доведи бега удбињскога, 1043    И побра му Гази Ћејван-агу, 1044    Да ти ирад дадем очевину!« 1045    Дов’о Осман бега удбињскога, 1046    И побра му Гази Ћејван-агу. 1047    Кад се они на чардаку нашли, 1048    Злата свога тетића повикну: 1049    »Мој тетићу, Осман Чустовићу! 1050    Ти си за ме рана допануо, 1051    Ти се мене отео душману, 1052    Ево теби миловање моје, 1053    Ево теби очевина моја!« – 1054    Куд се вило, предобро је било, 1055    Од мен’ пјесма, а од бога здравље!